„Izlaz” ne gradi svoj svet dekorom, nego protokolom: grad je šematski obojen kvartovima, ulice su usklađene sa socijalnim tabelama, a politički pokreti menjaju naziv brže nego donatore.
U takvoj matrici Belmontori Civisić Vlad radi kao profesionalni ilegalac: u neuglednom hostelu, među kačketima i mini-elektronikom, „izlazi iz uloge” i ostavlja šlajf spoljašnje intime, da bi sutra opet ušao u predstavu monetiranja.
Vaš protagonista, Belmontori Civisić Vlad, preživljava u „Sistemu“ tako što neprestano menja identitete, svoja „lica“ i maske, čuvajući ono pravo duboko zakopano. Nameće se pitanje da li je ta mimikrija danas postala nužan, možda i jedini uslov za opstanak pojedinca u korporativnom i birokratskom svetu, i kolika je zapravo cena tog „glumatanja“ o kojoj Vlad često razmišlja?
Tatjana V. Kanjevac: Pitanje nošenja različitih identiteta i mimikrije, kao jednog od načina preživljavanja, nije samo pitanje današnjice. Ono je sada samo postalo besramno ogoljeno i priznato kao mera uspešnosti. Cena je uvek pojedinačna, a svako nosi sebe u zavisnosti od sopstvenog integriteta, pa tako i Vlad.
Struktura romana je vrlo specifična, gotovo hibridna – s jedne strane koristite hladne programerske termine poput While petlje, For petlje i bagova, a s druge strane poglavlja i misli sečete klasičnim latinskim sentencama. Taj kontrast deluje kao simbol sukoba između dehumanizovane, algoritamske sadašnjosti i mudrosti prošlosti koja nam klizi kroz prste.
Tatjana V. Kanjevac: Ovakvo strukturiranje romana došlo je spontano. Možda je izbila potreba da prikažem koliko savremeni čovek, da bi bio u toku – a opet neprevaren i nezaveden – mora da radi i čita. Bazično obrazovanje je neophodno, baš kao što je zdrava ćelija suština savršenstva života i kao što je porodica osnova društva. Roman je možda malo zgusnut upravo zbog podrazumevanog očekivanja obrazovanosti čitalaca. Međutim, trenutno sam opsednuta bojazni da će nam tehnologija oteti knjige, prevodeći ih u digitalnu formu gde će se apgrejdovati i prerađivati do obesmišljenja. Daj Bože da grešim.
Sistem u vašem romanu pišete velikim slovom, pretvarajući ga u gotovo živo biće, mašinu koja melje, koja nameće „obaveznu sreću“ i „obavezno zdravlje“, dok je čovek sveden na puku monetu. Koliko je taj Vaš Sistem fikcija, a koliko odraz Vašeg neposrednog iskustva rada u akademskim i društvenim strukturama?
Tatjana V. Kanjevac: Sistem čine ljudi koji su pristali na pristajanje. Vaše pitanje već daje jasan odgovor, možda samo treba dodati da nas okolnosti i mogućnosti čine ili raščinjavaju. Niti smo svi od istog materijala, niti nam je isto dato, ali u određenim situacijama čovek daje ili najbolje od sebe, ili iz njega isplivava nečovečnost. Akademska zajednica je odavno predmet znatiželje i razotkrivanja tišine kojom je obavijena, sa večitim pitanjem: postoji li ona samo zbog sebe i ličnih sujeta, ili zbog opšteg dobra? Stvar je u mentalnoj i moralnoj snazi pojedinca; nije nemoguće isplivati iz toga ako je čovek spreman na ličnu žrtvu i odricanje. Sport je najočigledniji primer – imamo nacionalne reprezentacije bez predstavnika tih nacija, ali i one koji se ne odriču svog naciona. Možda je ovim povodom uputno pročitati i knjigu Amina Malufa, Fotelja na Seni.
Vlad pronalazi „Kuglu“, otkinuto srce Sistema, i koristi je da bi se „nakačio“ i delovao iz senke. To deluje kao metafora da se Sistem ne može pobediti spolja, revolucijom na ulici koju u romanu opisujete kao haotičnu i uzaludnu, već jedino hakovanjem iznutra, korišćenjem njegovih sopstvenih alata.
Tatjana V. Kanjevac: To srce je zamišljeno kao camera obscura u svakom smislu – tajni proces koji ipak na kraju izbacuje sliku i rezultat.
Ne bih da spekulišem o tome kako se pobeđuje Sistem, jer različiti ljudi poseduju različite moći i polazne tačke za razrešenje.
Ranka Blu se pojavljuje kao neko ko nije u sistemu, neko ko nema digitalni trag. Ona izaziva „bag“ u Vladovom savršenom planu. Čini se da sugerišete da je ljubav, ili autentična emocija, jedina preostala stvar koju Sistem još uvek ne može da binarno kodira i predvidi.
Tatjana V. Kanjevac: Ljubav je čudo. To je nerazjašnjena sila opstanka koja postoji van biologije.
Vaš junak žudi za mestom koje naziva „Nigdina“. To je prostor van dometa, van kontrole. Nameće se pitanje da li je Izlaz iz naslova zapravo fizički odlazak u neku geografsku Nigdinu, ili je to unutrašnje stanje svesti do kojeg se dolazi odbacivanjem nametnutih društvenih uloga.
Tatjana V. Kanjevac: Nigdine su razne… Neko ih doživljava kao propast, a neko kao rajsko utočište. Nigdina je opšte mesto, ali za protagonistu romana ona je kutak radosti, a ne zemlja koja se raspala, niti puko objašnjenje koje u nekim drugim slučajevima služi za „pranje biografije“. Možda je to asocijativno predznanje koje prepuštam čitaocu.
Vi ste doktor stomatologije i naučni saradnik, a pišete prozu natopljenu filozofijom i simbolikom. Zanima me kako Vaš naučni racio, sklon preciznosti i dijagnostici, pomaže – ili možda odmaže – kada treba da se prepustite stvaranju književnog teksta.
Tatjana V. Kanjevac: Nauka je trebalo da bude i ostane umetnost promišljanja u olakšavanju i prolepšavanju života. Gde je nauka sada, videlo se jasno posle nametnutih epidemija. Ma koliko svaka umetnost delovala lepršavo, ona je surovija i preciznija jer ima mogućnost da analizira život bez šablona i protokola.
U biografiji navodite da vreme provodite u selu Drača, baveći se baštovanstvom. S druge strane, u romanu opisujete svet betona, plastike i „trešanja koje niko ne bere“. Da li je povratak zemlji i jednostavnosti onaj konačni Izlaz koji nam sugerišete?
Tatjana V. Kanjevac: Da, pokušavam da deo vremena provedem na selu, koje je sve manje „selo“, ali priroda, bavljenje njom i boravak u njoj jesu suština slobode. Teško da smo slobodni gledano iz tog ugla. Imam i to svoje drugo, „genetsko selo“, Stup. Tamo se žene nazivaju planinkama, a muškarci su gorštaci. Tamo bih zaista bila izvorno bliže toj slobodi, ali onda ne bismo imali mogućnost za ovakav intervju – jer sloboda je i odricanje.
A kada bih mogla da biram, najradije bih izabrala more; verujem da su mora civilizacijski blagoslov. Ona daju širinu i slobodu dolaženja i odlaženja, ali je i to danas skopčano sa monetom, da se tako izrazim. Čovek je čudna živuljka i svega je puna Božja bašta, tako da bismo mi, svuda da smo. Ipak, polako trčimo u susret tome da postanemo „apgrejdovana“ verzija bubašvabe koja više ne traži lepotu.
Ostavi komentar: